Бошко Петровић, POETAE MINORES

Пут којим се кретала наша новија поезија и књижевноисторијски је утврђен и опште познат. Посматран од преломне појаве Бранка Радичевића до првог светског рата (узевши само дотле, као да засека многострано далекосежног), тај пут, преко тројице песника терминолошки сврстаних у романтизам, тј. преко Змаја, Јакшића и Костића, иде ка Војиславу Илићу, од овог даље ка Дучићу и Ракићу, да би, поред Шантића, са именима Disa и Пандуровића ушао у сложене и немирне послератне токове и времена.

У свести читалаца, а не много више и у стварном занимању књижевне критике, друго шта и други ко, кад је реч о поменутом времену, једва да броји. Понеко име, кад се јави, јавља се фрагментарно: не као целовита поетска личност, него више било као појава од извесног литерарноисторијског значаја, било, са понеком својом песмом, као прелазни ступањ на растојању између двају познатих имена. Све у свему, ти песници — било да се ради о таквима који су поезију писали доиста фрагментарно, у младости само или зато што су кратко живели, било да је реч о личностима од већег песничког опуса и живота њему посвећена — сврставају се међу poetae minores, у категорију мањих песника, песника другог реда, како гласи један познати, не нарочито уздржљиви технички термин.

/…/

Па ипак, иако сам термин не мора бити важан, може бити занимљиво друго што покренуто њиме или у њему. Тако, питање односа према поезији и неким њеним битним особинама: начину на који настаје, на пример, ономе на који делује, као и њеној природи уопште. Све се то врло брзо почиње назирати у називу који смо употребили.  — Или питање песника, али не као имена у литераноисторијском прегледу или националном пантеону, него као људи живих, стварних и стварајућих. Зар тај несрећни термин песници другог реда, мали песници, који указује и на постојање великих, не изазива представу као да песници седају и пишу стихове трудећи се да се испну што више у хијерархији књижевне историје — ти људи који, међутим, само живе (и како живе!), и оно што стварају не намењују никаквој историји него животу.

Валери Ларбо прича како је, завршивши своју студију о енглеском песнику Квентри Патмору, срео угледног критичара Едмунда Госа: „имао сам срећу да наиђем на Едмунда Госа“, каже он, „и разуме се, заподенули смо разговор о Ковентри Патмору. Кад сам се усудио да рекнем своје мишљење: да је Патмор већи песник од Тенисона, еминентни критичар живо ме прекоре:

— Poets are nog schoolboys!“ — Песници нису ђаци!

Песници заиста нису ђаци, и ако могу тежити за много чим, за било каквим местом у животу, да буду ватеси и барди, усамљеници и борци, проклетници и пробисвети, за било каквом улогом, која коначно не мора значити и њихово дело, улога ђака, то јест улога разврставања у категорије или по величини, директно је контрадикторна са њиховим постојањем. За њом они не теже, ти ћудљиви појединци које је Рилке у једном свом кратком есеју видео као оног једног веслача од шеснаесторице који су га, гонећи велику барку, возили по Нилу. Тај веслач је једини певао. Остали су само веслали а он: „На њега је изгледа утицало чисто кретање, што се у његову осећању спајало са отвореном даљином којој беше предан, упола решено, упола меланхолично. У њему се непрестано изједначавала сила која је покретала нашу лађу и сила онога што је наилазило насупрот нас, — с времена на време скупио би се некакав вишак: тад би он певао. Лађа је савладавала отпор; но он, чаробник, претварао је оно што се није дало савладати у низ дугих лебдећих звукова који нису падали ни тамо ни амо и које је свак дочекивао као своје. Док се његова околина непрестано бавила најближим опипљивим стварима и савладавала их, његов глас одржавао је везу са најдаљим, спајао нас с њима, све док нас оне не би понеле.

Не знам како се то десило, али одједном сам у тој слици схватио положај песника, његово место и његово деловање у времену, и да му се мирно може оспорити свако друго место сем тог. Али тамо, он се трпети мора.“

Је ли то песник велики или мали? — Прилазећи са овим терминима Рилкеовој слици, види се колико су они залудни, па ипак, шта с њима да се ради? — Они би можда могли бити корисни да из распона њихове опозиције, развијајући читаву једну поетику, извучемо критерије величине, кад се акценат у томе термину не би премештао са песници на ону другу ознаку, која истраживање већ унапред чини узалудним. Или то ипак није случај? — Како год било, овај термин стално поставља пред нас иста крупна питања која га прерастају и изазивају недоумицу.

/…/

Ако га разгледамо, видећемо да је његов суд нејасан јер се смисао и вредност појмова који га чине стални и у необичној мери меша. Тако бисмо овим термином могли означити ону категорију писаца који, присутни у свим литературама, пишу стихове без уметничке вредности и опстанка, вредни помена једино као појава културноисторијска. Међутим, ова могућност нашег терминуса оставља право питање сасвим по страни. Њему је могућно прићи само ако останемо у области уметности а сам термин схватимо као ознаку уметничке висине, интензитета или чега сличног. Но тад треба рећи шта је њезина граница и у чему је мерило које примењујемо, шта му је предмет. Јер песници, свакако, живе у својим песмама на начин на који живе песме, саме и издвојене, заокружене у својим вредностима, сасвим без обзира на историјску величину имена која су их створила. Поезија, то је вазда, стварно, само та песма, која, са свим вредностима које има и без свих које нема, траје, стоји; или не траје и не стоји, али тада нема ни ње, ни песме, нити ичег другог. О поезији је могуће расправљати само тако: као о песми у којој је она већ дата, већ остварена у неком сасвим свом, посебном случају, (овде није на одмет поново навести познате Гетеове речи: „Свет је тако велик а живот тако разнолик, да повода за песме никада неће недостајати. Само све то морају бити пригодне песме, то јест стварнст мора дати за њих подстрек и грађу. Општи и поетични постаје један специјални случај баш тиме што га обради песник. Све моје песме су пригодне, оне су подстакнуте стварношћу и у њој им је основица и тле. До песама ухваћених у зраку не држим ништа.“) у мери коју он, према начину како је захваћен, намеће безмало сам. У ствари у органској је целини с њим, та мера је сам он; а како је њега, таква, остварена, надмашити немогуће јер је јединствен, није га могуће ни узимати за поуздано мерило и критериј разлика. Другим речима — и можда не парадоксално —, ако ова или она песма од такозваног малог песника уметнички стоји и живи (а само песме које живе могу нас занимати, и само оне броје), у њима, у мери у којој су уметнички остварене и у којој остварују свој посебни случај, у њиховим изолованом и самом трајању, немогуће је тражити мерило величине и разлика које нам је потребно. Други је медиј у коме то, ако је потребно ваља чинити.

Наш термин не искључује ни њега. Јер рећи мањи песници, poetae minores, може значити и то да ми онај напред поменути, не много срећни низ прихватамо као пуноправна песничка имена кад су у питању њихове песме које живе и мера песничког остварења у њима; али да истовремено изричемо и један други суд: онај који, несадржан потпуно у самом издвојеном остварењу, произилази из целине или збира њихова дела, или пак из реестетске али са поезијом узрочно повезане области живљења (и повезујући поезију с њом), из момента личности и њених квалитета и услова, који на уметничко стварање, на случај, могу (па то и чине) опредељујући утицати. Оно „мањи“ не бу ту онда значило меру вредности у уметничком смислу, него потребну стварну констатацију о степену личне ангажованости у поетском стварању. Чињеницу која, било да се узме квантитативно — као бројна величина дела које је или дужина времена у ком је ко радио —, или пак квалитативно — као степен интензитета који је у дело уносио, могао или хтео да унесе — не значи пребрз естетски суд и опредељење онде где за њ места можда нема.

Но овај термин ни тада није могуће лишити свих они других разнородних и многосмислених категорија које се у њему мешају и чине га нечистим и неподобним за дорађивање у књижевноисторијским и критичким пословима, у области у којој је поникао. Јер ни та област, па ни кад је у питању само навођење података и повлачење општих грубих линија, не може бити нехајна према структуралним вредностима материје којом се бави, а још мање их може реметити. А бавити се поезијом онако како сугерира и овај већ често навођени терминус, могуће јесте, али је исто тако бескорисно и залудно.

Изузевши неке збиља неупотребљиве, разбијене и често несувисле, често и безначајне и сасвим банално опште, или пак езотерично непотребне, чудачки необичне буквално дате податке, корисних знања и познавања реалија поезија не пружа, и онај ко се бави њом као да је то случај, па је онда и класификује као да је у питању такав или други позитиван научни материјал, тај ради испразан и жалостан посао. Не у првом реду због тога што поезија такав материјал није, него што она, заустављена пред класификацијом и етикетизацијом под згодним терминима, нестаје, једноставно, и сва. Ничега, чак ни мртвог, нема на месту где, подигавши покривач с именом, треба да стоји она. Тако да опасну условност оваквих послова оправдава једино чињеница што се материји коју разврставају преко њих прићи и не мисли — што се, међутим, нарочито у педагошкој употреби, тако често не зна.

Још мање се последице оваквог бављења могу поднети у књижевној критици, у оној области естетског проучавања књижевности која је у нас једном названа „литерарним правцем“, „чистом литерарном критиком, естетичком критиком, критиком укуса.“ Баш због њезиног подробног, развијеног и технички каткад бритког поступка, схватања и ставови настали у овој области су често дуготрајни и далекосежни.

***

Иза сваког дела увек стоји по један живот, озбиљан и јединствен, који, никако у одлучујућем смислу биографски податак (мада и то), јесте, налик на знак, на тежину, на сиглу, на сидро, вазда један одређени позив, крик, објашњење, — али и једна стварна егзистенција са свом својом логиком. Без њега, као једино могуће кореспонденције са животом, дело стоји неразумљиво: глас чији правац не знамо у простору који не видимо. Без тог посебног животног случаја из којег проистиче или кроз који се прелама, и преко којег ступа у везу са општим живљењем и трајањем које, вазда конкретно онда, у овом стварном дијалектичном јединству, ваља тражити садржаје и значење правих уметничких критерија; међу њима и питања такозваних малих песника.

Вратимо му се. — Као обележје разлике ових песника немогуће је узети њихову неукост или неку другу невештину (све оно што се иначе пејоративно садржи у термину poetae minores), и то због практичне и просте чињенице што њихове песме трају, знају се и делују упоредо са песмама такозваних великих песника. Њихова имена јављају се увек и у најстрожим академским антологијским изборима — и не само то, они су незаобилазни у поетској физиономији свога света, а и света уопште. Уско естетска мерила примењена на личност морају у овим случајевима да затаје, сем ако се не пође линијом ампутације песме од песника као носиоца стварања са свим његовим коренима — на шта је наићи могућно, мада је очигледно истоветно са избегавањем проблема. Јер реч на крају ипак мора бити о њој, старинској инспирацији, о личности, судбини, животу — о елементу који се вредносно оцењивати не може: он је, ако иша, једини једнак и немерљив. Узимати за њ термине велики и мали, неподесно је. Поводом њега могућно је говорити о интензитету, далекосежности дејства, разгранатости, дубини с којим извесне личности продиру својим доживљајем у поједином случају и извесној (за колико трајућој) констелацији, о низу реакција које буде, више или мање или веома ширећи непосредно језгро свога импулса и залазећи у области света, мисли, асоцијација, необичних складова — али, ни с њима поређени, други се доживљаји не могу називати малим. По чему? Величина, она ту није просторни обим, или не превасходно он, него, у крајњој конзеквенци, неугашеност, или неугасивост животног трајања. И претпостављену релативну суженост неких других доживљаја може надокнађивати што друго — било шта од безбројних могућности које собом носи један потпун живи квалитет. Јер то живљење као појава која изриче сама себе, условљена конструкцијом света и за себе објективних јер спољашњих датости, налази вредност за себе, у себи и ван себе, у процесу сталне промене и релативности, у ком је застајање на једној непроменљивој норми тиранско и илузорно. Поезија је, као и живот, стално мењање, и ствараоца, и читаоца, коме је она потребна развијена, разнолика у нијансама практично недовршеним и таквим које ће му тренуцима преко, можда и животно затребати, сасвим без обзира на неки њихов фиксни (а у ствари тако ефемерни) научно-естетски формални карактер, ћудљиво подложне ћудљивој игри протицања.

То се врло добро може видети у панорамама поезије једног времена које је прошло и у ком нам се, не ретко, извесне нијансе, некад не нарочито запажене, откривају накнадно као ближе, драже, пуније нових подстрека, потребније, најзад, од тенора времена. У таквом једном, потребном и правом прегледу, поезија, то нису више велики, но сви песници заједно и сваки појединачно, делујући полифоно, као оркестар, као потпуност једног облика свести. У њој, тад, прегласи и прелази могу бивати, као што и јесу, драгоцени колико и сам основни тон.

Занимљиво је видети као је ово схватање — прилично једноставно изводљиво из резултата развоја који је наступио тек задуго после њега — изрекао већ Гете, у старости, у једном од оних својих мирних елементарних погледа што проничу, заиста далеко, у време испред себе. „Ја све више увиђам“, каже он Екерману 1827, „да је поезија опште добро човечанства и да се она свуд и у свим временима појављује у стотинама и стотинама људи. Један је прави мало боље но други и нешто се дуже држи а површини од другог, то је све. Нека господин Матисон зато не мисли, он је онај прави, и нек ја не мислим, ја сам, него нека свак сам себи каже да поетски дар није нека јако ретка ствар и да нико нема баш нарочитог разлога да много уображава ако је написао какву добру песму.“ Реч необична, јасна и — како време показује — хумана на изванредно савремен начин.

Сусрећући се са личностима које могу бити назване нечистим и грубим именом песника другог реда, треба памтити ту реч коју је о песницима изрекао може бити најобухватнији међу њима.

Бошко Петровић

(Одломци из предговора књиге ПЕСНИЦИ I, избор и предговор Бошко Петровић, стр. 7-33, едиција СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СТО КЊИГА, КЊИГА 57, МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1971. год.)

Лав Н. Толстој, ДЕТИЊСТВО

„Срећно, срећно, неповратно време детињства! Како не волети, не неговати сећање на њега? Та сећања освежавају, узносе моју душу и служе ми као извор највећих уживања...

После молитве се умоташ у ћебе, на души ти лако, светло и пријатно; једна машта стиже другу, али, о чему машта? Машта је неуловљива али испуњена чистом љубављу и надом на чисту срећу. Ево,на пример, Карл Иванович и његова горка судбина – једини човек кога сам знао као несрећног; и тако ми га је било жао, тако сам га волео, желео да ми Бог да могућност да му помогнем, да му олакшам патњу; био сам спреман да жртвујем за њега све. Или – вољену порцеланску играчку ставиш на крај перјаног јоргана и дивиш се, како је топло и пријатно лежати тамо. Још се помолиш да Бог да свима срећу, да сви буду задовољни и да сутра буде лепо време за шетњу, окренеш се на другу страну, мисли и машта се испремештају, измешају, и заспиш тихо, мирно, с лицем још мокрим од суза.

Да ли ће се икад вратити та свежина, безбрижност, потреба за љубављу, снага и вера коју имаш у детињству? Које време може бити боље од оног кад су два доброчиниоца – невина веселост и бескрајна потреба за љубављу, били једини нагони у животу?

Где су те вреле молитве? Где је најбољи дар – ганутост до суза? Долето је анђео утехе, с осмехом обрисао те сузе и поклонио слатку машту неисквареном детету.

Зар је живот оставио тако тешке трагове у мом срцу да је заувек нестала способност да заплачем и да се одушевим? Зар су остала само сећања?„

Запањујући редови из првог Толстојевог дела – романа Детињство! Они нам дају могућност да замислимо од чега је почињао његов животни пут, али и како је маштао да га заврши. У тим редовима је, у суштини, одражен духовни вектор Толстојевог живота.

Живот је срећа. Највиша срећа се достиже кроз веру у Бога и љубав према свим људима. Вера и љубав – то чак инису доброчинитељи. То је најнасушнија и ако хоћете, егоистична потреба душе. У детињству, ако је оно прекрасно, та потреба се задовољава сама од себе. Са одрастањем, егоистичне потребе тела заглушују и замењују главне потребе душе – жеђ за вером и љубављу. Али што човек више задовољава потребе тела, то је несрећнији. И што даље иде у задовољавању егоистичних телесних потреба, то је даље од извора среће.

Враћање изворима захтева огроман духовни напор, педантан рад над собом, и све зато да би се стекло оно што се у детињству добија на поклон.

То је, сажето, сва духовна Толстојева филозофија, која је одредила његову душевну праксу. Парадокс је био у томе што, ма колико је прост био жељени духовни резулатат, толико је невероватно сложена била духовна пракса. „Поента живота, његова сврха је радост“ – писао је Толстој. „Радуј се небу, сунцу, звездама, трави, дрвету, животињама, људима. И пази да та радост ничим не буде нарушена. Ако се та радост наруши, знај да си негде погрешио, нађи ту грешку и исправи је.“ „Све је у теби и све је сад“ – Лав Николајевич је волео да понавља речи филозофа Василија Кириловича Сјутајева. Али какав је огрмоан рад над самим собом морао да обави да би дошао до тог стања! Читав Толстојев дневник, почев од 1847. године до саме смрти, посвећен је у суштини непрекидној хроници тог тешког рада. То личи на покушај повратка у рај. Тачније, у оно рајско стање душе, које је описано у Детињству. Прво помињање рада на роману Детињство датира из јануара 1851. године, роман је завршен у лето 1852. године. Толстој почиње да води дневник у марту 1847. године као студент Казањског универзитета, на клиници, где се лече од „гаонареје“ (гонореје) коју је добио „онако како се она обично добија“. Тако први запис у дневнику сведочи о томе колико је он далек од дечјег, „рајског“ стања душе. Срамна физичка нечистота – само је физичка манифестације ужасног умртвљења душе, али и сигнал да је потребно, док није касно, почети рад на самом себи. И том главном раду он ће посветити цео живот, чији циљ и поенту ће показати у Детињству.

Потреба за љубављу је увек живела у Толстоју. Али снага вере и невиност су били изгубљени врло брзо пошто је напустио свој дечји рај, Јасну Пољану. „Био сам крштен и васпитан у православној хришаћанској вери“ – пише он у Исповеди крајем седамдесетих година. „Учили су ме томе још од детињства, и током целог дечаштва и младости. Али, кад сам са 18 година завршио другу годину факултета, више нисам веровао ни у шта што су ме учили…

Из дубине душе сам желео да будем добар; али сам био млад, имао сам страсти, а био сам сам, савршено сам, кад сам тражио доброту. Сваки пут кад бих покушао да изразим своје најинтимније жеље, то да хоћу да будем моралан, наилазио сам на презрење и подсмех, а кад бих се предавао одвратним страстима, хвалили су ме и подстицали. Частољубље, властољубље, користољубље, страст, гордост, гнев, освета – све се то поштовало. Одајући се тим страстима, ја сам личио на одрасле, и осећао сам да су задовољни мноме.“

Ове редове је писао Толстој у време кад је његова свест мењала боју – све што је раније сматрао белим, постајало је црно и обрнуто. У суштини, није он баш био тако усамљен у младости. Три дивна старија брата – Николај, Сергеј и Димитриј Толстој, завршили су тај исти, Казањски универзитет у коме је и он студирао; биле су ту и вољена млађа сестра Марија; две тетке – Пелагија Иљинична Ушкова и Татјана Александровна Јергољска. Она је млађој деци – Димитрију, Миши и Лаву заменила мајку у Јасној Пољани: Пелагија Иљинична је прихватила браћу Толстој у Казању.

Усамљеност младог Лава Николајевича састојала се вероватније, у томе што, „потпуно се предајући страстима“, он ни најмање није желео да „личи на одраслог“. Прихватајући споља правила игре одраслих, остајао је у себи, дете. И наравно, није чудно што му се први роман који га је прославио, зове Детињство.

Павел Басински, ЛАВ ТОЛСТОЈ: БЕКСТВО ИЗ РАЈА, (стр. 71-74) Русика, 2014. Београд

Афанасиј А. Фет, КО АНЂЕО НА НЕБУ…

Ко анђео на небу плаветном, 
У сјају огњене сене, 
Ти се помоли душом нежном
И за себе и за мене.

Одагнај љубавним речима
Духове сумње у мени
И срце спокојним крилима
Молитве своје осени. 

1843.

Афанасиј А. Фет 
Препевао: Александар Мирковић 

Добрило Ненадић, „ЉУБИТЕ СВОЈЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ И МОЛИТЕ СЕ ЗА ОНЕ КОЈИ ВАС ПРОГОНЕ“

Краткотрајну ведрину и радост сменио је мук, а онда се изненада онде устобочила зла воља и пизма. Горчина је отровала радост, жуч се разлила по згрченим уснама које се отварају само зато да би пуштале напоље све рогобатне, грубе, ускисле речи.

Седе тако људи и наклапају свашта, ромори опачина као отровни дажд, више се у томе говору не разазнају звуци срдачности, склада и трпељивости.

Покушавам да нађем одговор на питање како се могло десити да један, до пре неколико месеци тако вољен човек, тај згодни, мирни, чак љупки Доротеј, одједном, готово преко ноћи, постане омрзнут до те мере да се истим оним његовим пређашњим обожаваоцима почне сушити грло од беса при помену његовог имена. Није, изгледа, ствар у томе што је из непорочности тако нагло склизнуо у грех, јер ко је од људи без порока, колико у разочарењу због изгубљене љубави.

Тај Доротеј је имао срце, пространо и топло за све, чак и оне назграпне, ружне, несавршене, оне које никад нико није волео, мучаљиве, скврчене, мрзовољне, сапете, оне који су узалуд под капом небеском тражили мало топлине за себе. Он је гвирио у њихове ране без гађења, нежно пипао њихове увеле удове, огледао се, мио и саосећајан, у њиховим потамнелим беоњачама, показивао им како ипак у томе опаком људском свету има нечег од божанске светлости, искрећи у тмини као сунчев зрачак. А онда је отишао разбојницима, тим шумским зверовима, да и на њих расипа своју љубав. Осећали су се превареним и пониженим. Зар ти крволочни ништаци, што се као побесна пашчад остврљују на њихове живот, заслужују исту ону самилост и брижност као они, честити људи и добри хришћани? Где је ту правда? Зар су шумски зликовци и безбожници достојни Доротеја?

Јеванђеље је једно, живот је друго, у Јеванђељу сви људи имају места под сунцем, у животу су једни коров, други цвеће.

Праведник, хришћанин, пристојан човек хоће да буде поштован и вољен, да његов узорни живот сместа буде награђен овде на земљи, за зликовца је мач, птице грабљивице да му развлаче дроб док лежи у јарузи, сам, распорен, беспомоћан у гњилој трулежи и смраду. Нема ничег тако ускогрудог и искључивог као што је лепо уређени врт праведника. Ничег тако неподношљиво себичног. Све ту има свој ред, свака биљчица своје место, ни сенка у сенци сенке не пребива ту безразложно и случајно. Нема ни најмање недоумице шта ваља оставити, а шта ишчупати.

Јеванђеље не допире до њиховог ума, оно им се чини као смутња која их збуњује. Јер шта значи оно: „Ако волите оне који вас воле, какву ћете плату имати? Ако једино своју браћу поздрављате, шта изванредно чините?“ А нарочито: „Љубите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, како бисте постали синови свога Оца небеског, који чини да његово сунце излази над злим и добрима, и да киша пада праведнима и неправеднима.“

Не, то не стаје у врт праведника. Сунце Творчево и његове кише су за њихов босиљак, али не и за драч, а ако драч расте, исплевимо га, браћо моја, исплевимо га. Исплевимо све под небом што не годи нашем носу.

Узалуд је сиромашни столар из Назарета својом упаљеном зубљом растеривао таму. Његова светлост није допирала до тамних предела људске ограничености. Јер, глупост је стеснила, сузила овај свет, посејала га оградама и бедемима, изделила га, изукрштала га попречним и уздужним јарцима, те у њему сапети човек тумара, ударајући у тами час у једну час у другу препреку.

Добрило Ненадић, ДОРОТЕЈ, (одломак)

Лав Н. Толстој, ПИСАЊЕ МОЈЕ, ТО САМ УПРАВО ЈА

„Замисли да ми дође до руку твој дневник у коме изражаваш своја најинтимнија осећања и мисли, све мотиве ове или оне делатности, са каквим ћу интересовањем све то да прочитам. А сви моји радови који нису били ништа друго, него мој живот, тако су те мало интересовали и интересују, да ћеш их само из радозналости, као књижевно дело прочитати, кад ти дођу до руку; а деца, њих чак читање уопште не занима. Вама се чини да сам ја једно, а моје писање сасвим друго.

Писање моје, то сам управо ја. У животу нисам могао да изразим потпуно своје погледе, у животу правим уступке – живим са породицом; живим тако, а у души одбацујем читав тај живот. И тај, не мој живот, ви сматрате мојим животом, а мој живот, изражен у писању, сматрате речима које нису реалне.“

Павел Басински, ЛАВ ТОЛСТОЈ: БЕКСТВО ИЗ РАЈА, (стр. 369, одломак из писма Л.Н. Толстоја својој жени Софији Андрејевној, год. 1885.) Русика, 2014. Београд

Лав Н. Толстој, О УМЕТНОСТИ

Уметничко дело је добро или лоше према томе шта говори, како говори и колико од срца говори уметник.

Да уметничко дело буде савршено, потребно је да оно што каже уметник буде потпуно ново и значајно за све људе, да то буде у потпуности лепо изражено и да уметник говори из унутрашње потребе, па зато говори потпуно искрено.

Да би оно што говори уметник било у целини ново и значајно, потребно је да тај уметник буде морално просвећен и да зато не живи искључиво егоистичним животом, већ да буде учесник у заједничком животу човечанства.

Да би то постигао, уметник никада не треба да се осврће на свој рад, да ужива у њему, не треба да за циљ поставља вештину, као што човек, ходајући, не треба да мисли о свом корачању и да ужива у њему.

Да би уметник изразио своју унутрашњу, душевну потребу и зато говорио од свег срца оно што говори, он треба, прво, да се не бави многим беспослицама које сметају да стварно како треба воли оно што му је својствено да воли, а друго: да воли само својим срцем, а не туђим; да се не претвара да воли оно што други признају и сматрају достојним љубави. И да би уметник то постигао, треба да чини оно што је чинио Валам када су му душли посланици, а он отишао у самоћу, очекујући Бога да би рекао оно што Бог заповеда, а да не чини оно што је учинио тај исти Валам када је, полакомивиши се на дарове, пошао цару, супротно божјој заповести, што је било јсано чак и магарици на којој је јахао, али није било јасно њему онда када су га заслепили добит и сујета.

Из тога до које мере уметничко дело постиже савршенство у свакој од те три врсте и проистиче разлика у вредности између једног и другог дела. Дела могу бити: 1) значајна, лепа, незнатно искрена, веродостојна; 2) значајна, незнатно лепа, незнатно искрена и веродостојна; 3) мало значајна, лепа, искрена и веродостојна, итд. у свим могућим комбинацијама.

Сва таква дела имају своје квалитете, али не могу бити призната за савршена уметничка дела. Савршено уметничко дело је само оно у коме је садржина важна и нова, израз савршено леп, а став уметника према предмету приказивања сасвим искрен и зато потпуно исправан. Такава су дела увек била и биће ретка. Док се сва остала дела, сама по себи несавршена, деле, према главним условима за уметност на три главне врсте: 1) на дела која се истичу важношћу садржине, 2) на дела чкоја се истичу лепотом форме и 3) на дела која се истичу искреношћу и истином, али свако од њих не постиже исто такво савршеноство у погледу друга два услова.

Све те три врсте представљају приближавање савршеној уметности и неизбежне су тамо где постоји уметност. У младих уметника преовлађује искреност уз безначајност садржине и више или мање лепа форма, у старих обратно; у трудољубивих професионалних уметника преовлађује форма, а често недостају садржина и искреност.

Према та три елемента и постоје три главне лажне теорије уметности, према којима се уметничка дела у којима нису спојена сва три услова, и која зато стоје на граници уметности, признају не само за дела већ и за узоре уметности. Једна од тих теорија сматра да квалитет уметничког дела зависи претежно од садржине, макар уметничко дело немало у себи ни лепоте форме ни искреног става. То је такозвана теорија тенденције. Друга сматра да квалитет дела зависи од лепоте форме, макар његова садржина била безначајна и став уметника према њему био лишен искрености. То је теорија уметности ради уметности. Трећа сматра да је све у искрености, у веродостојности, да ће, ма како била слаба садржина и несавршена форма, само ако уметник воли оно што приказује, дело бити уметничко. Та се теорија назива теоријом реализма.

И зато се, на основу те три лажне теорије, не појављују у једном поколењу, као у стара времена, по једно-два дела у свакој уметничкој грани, већ се сваке године у свакој престоници (тамо где има много беспослених људи) појављују стотине хиљада дела такозване уметности у свим њеним гранама.

У наше доба човек који жели да се бави уметношћу не чека да у његовој души поникне она значјна нова садржина коју би он истински заволео, и заволевши је, заоденуо дивном формом, већ или, по првој теорији, узима неку у дато време текућу садржину хваљену од стране, по његовом схватању, паметних људи, и онако како уме уметнички је обликује, или, по другој теорији, бира онај предмет на коме најбоље може испољити своју техничку вештину, и с трудом и стрпљивошћу ствара оно што он сматра уметничким делом. Или, пак, по трећој теорији, кад стекне пријатан утисак, узима за предмет дела оно што му се свидело, уображавајући да ће то бити уметничко дело зато што се њему свидело. И тако ниче безброј такозваних уметничких дела која се могу стварати без најмањег прекида, као и сваки занатски посао; у друштву увек постоје модерне текуће мисли, стрпљивошћу се увек може научити сваки занат, а увек се нешто и свиђа некоме.

Отуда је у наше доба произашла та чудна ситуација, у којој је читав наш свет претрпан делима која претендују да буду уметничка, а од занатских се разликују само тиме што не само да нису ни за шта потребна већ су често и директно штетна.

Отуда је дошло до те необичне појаве, која очигледно показује збрку и схватањима о уметности, да нема такозваног уметничког дела о коме не би истовремено постојала два директно супротна мишљења која долазе од људи подједнаког образовања и ауторитета. Отуда и та чудна појава да је већина људи, одајући се најглупљим, бескорисним и често неморалним пословима, то јест производећи и читајући књиге, производећи и гледајући слике, производећи и слушајући музичке и позоришне комаде и концерте – потпуно искрено убеђена да ради нешто веома паметно, корисно и узвишено.

Људи нашега доба као да су казали себи: уметничка дела су добра и корисна, према томе, треба све учинити да их буде што више, али је невоља у томе што се по наруџби могу стварати само дела која су, услед тога што им недостају сва три услова уметности, или било који од њих, спуштена на ниво заната.

А право уметничко дело, које садржи сва три услова, не може се стварати по наруџби зато што је психичко стање уметника из кога проистиче уметничко дело виши одраз сазнања, отрковење тајни живота. Ако је такво стање знање вишег реда, онда и не може бити другога знања које би могло уметника руководити да усвоји то знање вишега реда.

1889.

Лав Н. Толстој, ЧЛАНЦИ О УМЕТНОСТИ И КЊИЖЕВНОСТИ, (стр. 42-45), Просвета – Рад, Београд 1968.
Превод: Вида Стевановић

Марина Цветајева, РАЗ-СТОЈАЊЕ: ВРСТЕ, МИЉЕ

Раз-стојање: врсте, миље…
Раз-ставили, раз-садили нас ко биље,         
Да бисмо у тишини мемле
Живели на два краја земље.

Раз-стојање: врсте, даљи… 
Разлемили нас, распарали,
И разапели преко азура
Не знајући да смо ми – легура.

Надахнућа и сухожиле… 
Не завадиле – расуле нас силе,
Раслојиле….
Уз зидове и ровове
Раселили нас ко орлове.

Уротници: врсте, даљине…
Нас су у земљске јазбине
Не утрпали – удробили,
И ко сирочиће угробили. 

Који је већ, но који дан – марта?! 
Разбили су нас – ко шпил карата!

24. март 1925.

Марина Цветајева
Препевао: Алексндар Мирковић

Мирослав Максимовић, БОЕМИЈА И ПОЕЗИЈА

Шта је с боемијом као својеврсним пристанком да се живи на маргини, али да се пева својим гласом? Колико је Дис данас могућ?

Боемије више нема, ни песничке, ни било које друге. Последњи траг песничке боемије био је Јаша Гробаров, али ни он у последњим годинама живота није био боем него ходајућа успомена боемије. Да бисмо одговорили на питање зашто је нема, прво морамо видети шта је (била) боемија. Спољни знаци су јој: пиће, кафане, скандали, упечатљиви јавни гестови, сусрети с полицијом, затвори… Међутим, то су били само реквизити. У суштини, боемија је била побуна против задатих духовних и социјалних околности живота. Али не побуна на насилан начин револуције, већ само непристајање на фиоке у које нас живот гура да би нам омогућио опстанак и осигурање егзистенције. Тражење простора слободе. Ту су се боемија и поезија додиривале. Није случајно појам боема изједначаван са појмом песника.

Најважнија институција боемије је – кафана. Која је била и веома важна друштвена институција. Све оно што се није могло наћи у другим институцијама друштва и чега тамо није било – налазило се у кафани. Кафана је била место за слободу, социјалну равноправност, зближавање људи. Не знам како је у другим местима, али у Београду – чија се историја не може написати без прича о кафанама и боемији – таквих кафана више нема. И оне чија су (само) имена остала, ушле су у функцију невидљивог бога новца и нису више место (за слободу, социјалну равноправност, зближавање људи) какво су некад биле.

И можете ли онда замислити да Дис по цео дан седи „Код Јанићија“, преко пута Универзитета, и лено гледа како пролази живот и амбициозне колеге. Не би ни имао где да седи: не само да више нема Јанићија него је данас на том месту Јанићије који би Диса, после пола сата, избацио на улицу, јер му, такав, никакав потрошач, смањује профит.

Дакле, Диса боема данас не би могло да буде. Али претекао би Дис песник. Тачно је да се сужава друштвени простор за поезију, али не може она тек тако да нестане из човековог окружења. Човеку је потребна слобода, а поезија је велики простор слободе. То је драгоцено баш данас, када су, формално, слободе све веће, а у суштини силе невидљивог тоталитаризма су све јаче.

Мирослав Максимовић
(Одломак из интервјуа ПОЕЗИЈА, НОВАЦ, ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА, разговор водио: Владимир Димитријевић, извор: https://www.pecat.co.rs/2024/03/poezija-novac-vestacka-inteligencija/

РАЗГОВОР СТАЉИНА СА Х.Џ. ВЕЛСОМ

Године 1934, Херберт Џорџ Велс је дошао у Москву да се састане са совјетским писцима заинтересованим да се прикључе Међународном ПЕН клубу, на чијем је челу у то време био он. Док је боравио тамо, Стаљин му дао интервју. Његово попустљиво држање критиковали су Џон Мејнард Кејнс и Џорџ Бернард Шо, између осталих, у New Statesmanu. Интервју је првобитно објављен као специјални додатак New Statesmana 27. октобра 1934.

Велс: Веома сам вам захвалан, г. Стаљин, што сте пристали да се сретнемо. Ја сам недавно боравио у Сједињеним Америчким Државама. Дуго сам разговарао са председником Рузвелтом и покушао да утврдим његове основне идеје. Сада сам дошао код вас да вас питам шта радите да промените свет…

Стаљин: Не много.

Велс: Ја путујем по свету као обичан човек и као обичан човек посматрам шта се око мене збива.

Стаљин: Важна јавна личност попут вас не може бити „обичан човек“. Наравно, само ће историја показати колико је нека личност значајна; у сваком случају, ви не гледате на свет као „обичан човек“.

Велс: Не глумим скромност. Хоћу да кажем да покушавам да сагледам свет очима обичног човека, а не страначког политичара или одговорног руководиоца. Посета Сједињеним Државама ме је интелектуално узбудила. Стари финансијски свет се руши, економски живот земље се поставља на нове основе.

Лењин је рекао: „Морамо научити да послујемо“, научити од капиталиста. Данас капиталисти морају да уче од вас, да схвате дух социјализма. Чини ми се да је у Сједињеним Државама у току дубока реорганизација, оснивање планске, односно социјалистичке привреде. Ви и Рузвелт сте кренули са различитих полазних тачака. Али зар не постоји блискост идеја, сродност идеја између Москве и Вашингтона?

У Вашингтону ме је заинтригирало исто оно што видим и код вас: отварају се канцеларије, стварају се нова регулаторна тела, организује се преко потребна државна служба. Њихова је потреба, као и ваша, директивна способност.

Стаљин: САД имају другачији циљ од онога што ми настојимо да остваримо у СССР-у. Циљ којем Американци теже настао је из економских невоља, из економске кризе. Американци желе да се ослободе кризе на основу приватне капиталистичке активности, без промене економске базе. Покушавају да ограниче штету, губитке проузроковане постојећим економским системом.

Овде је међутим, као што знате, уместо старе економске базе створена сасвим другачија, нова економска база. Чак и да Американци које помињенте делимично постигну свој циљ, односно смање губитке на минимум, неће уништити клицу анархије која је уграђена у постојећи капиталистички систем. Они чувају економски систем који неминовно води, јер другачије не може, до анархије у производњи. Тако да ће то бити, у најбољем случају, не реорганизација друштва, не укидање старог друштвеног система који подстиче анархију и кризе, већ ограничавање неких његових ексцеса. Можда ови Американци субјективно мисле да реорганизују друштво, али објективно, они чувају постојећу базу друштва. Из тог разлога, објективно неће бити никакве реорганизације друштва.

Нити ће тамо бити уведена планска привреда. Шта је планска привреда? Које су неке од њених карактеристика? Планска привреда покушава да укине незапосленост. Хајде да замислимо да је могуће, уз очување капиталистичког система, смањити незапосленост на одређени минимум. Али ниједан капиталиста сигурно никада не би пристао на потпуно укидање незапослености, на укидање резервне армије незапослених чија је улога да врши притисак на тржиште рада, како би се обезбедио доток јефтине радне снаге. Никад капиталисту нећете натерати да себи нанесе штету и пристане на нижу стопу профита зарад задовољавања потреба људи.

Без ослобађања од капиталиста, без укидања принципа приватне својине над средствима за производњу, немогуће је створити планску привреду.

Велс: Слажем се са великим делом тога што сте рекли. Али желим да нагласим поенту да уколико држава у целини усвоји принцип планске привреде, уколико постепено, корак по корак, почне доследно да примењује овај принцип, финансијска олигархија ће на крају бити укинута и социјализам, у англосаксонском смислу, ће се остварити.

Утицај Рузвелтовог „њу дила“ је врло велик, и по мом мишљењу то су социјалистичке идеје. Чини ми се да би, уместо што наглашавамо антагонизам између два света, у данашњим околностима требало да тежимо успостављању заједничког језика свих конструктивних снага.

Стаљин: Када говорим о немогућности остваривања принципа планске привреде уз очување економске базе капитализма, ни најмање не желим да умањим Рузвелтове изванредне личне квалитете, његову предузимљивост, храброст и одлучност. Рузвелт се несумњиво издваја као једна од најјачих личности међу вођама савременог капиталистичког света. Зато бих још једном да истакнем да моје уверење, како је планска привреда неостварива у капиталистичким условима, не значи да сумњам у личне способности, таленат и храброст председника Рузвелта.

Али ако су околности неповољне, ни најталентованији вођа не може да постигне циљ о којем говорите. Теоретски, наравно, могућност постепеног напредовања, корак по корак, у капиталистичким условима, ка циљу који ви називате социјализмом у англосаксонском смислу речи, није искључена. Али какав ће то „социјализам“ бити? У најбољем случају, донекле ће укротити најнеобузданије појединачне представнике капиталистичког профита, биће то у одређеној мери јачање примене принципа регулације у националној економији. То је све врло добро. Али чим Рузвелт, или било који други вођа савременог буржоаског света крене да предузима нешто озбиљно против основа капитализма, неизбежно ће доживети потпуни пораз. Банке, индустрија, велика предузећа, велике фарме, нису у Рузвелтовим рукама. Све је то у приватном власништву. Железница, трговачка флота, све то припада приватним власницима. И на крају, армија квалификованих радника, инжењера, техничара – ни она није под Рузвелтовом командом, већ под командом приватних власника – сви они раде за приватне власнике.

Не смемо заборавити функције државе у буржоаском свету. Држава је институција која организује одбрану земље, организује одржавање „реда“, она је апарат за прикупљање пореза. Капиталистичка држава не бави се много привредом у ужем смислу, она није у рукама државе. Напротив, држава је у рукама капиталистичке привреде. Зато се бојим да и поред свих својих способности Рузвелт неће постићи циљ о коме ви говорите, уколико је то заиста његов циљ. Можда ће кроз неколико генерација бити могуће приближити се овом циљу, али лично мислим да чак ни то није много вероватно.

Велс: Можда ја више верујем у економско тумачењу политике него ви. Огромне силе које се боре за бољу организацију, за боље функционисање заједнице, то јест за социјализам, пробуђене су изумима и модерном науком. Организација и регулација индивидуалног ангажмана постале су механичке нужности, без обзира на друштвене теорије. Ако почнемо од државне контроле банака па затим пређемо на контролу тешке индустрије, индустрије уопште, трговине итд, таква свеобухватна контрола биће еквивалентна државном власништву над свим гранама националне привреде.

Социјализам и индивидуализам нису контрастирани као црно и бело. Постоје многе међуфазе између њих. Постоји индивидуализам који се граничи са бандитизмом, а постоји и дисциплина и организација које су еквивалент социјализма. Увођење планске привреде у великој мери зависи од организатора привреде, од квалификоване техничке интелигенције која се, корак по корак, може превести у социјалистичке принципе организовања. И то је најважнија ствар, јер организовање долази пре социјализма. То је важна чињеница. Без организације социјалистичка идеја је само идеја.

Стаљин: Не постоји, нити би требало да постоји, непомирљива разлика између појединца и колектива, између интереса појединца и интереса колектива. Не би требало да постоји таква разлика, јер колективизам, социјализам, не негира већ комбинује појединачне интересе са интересима колектива. Социјализам не може да се издвоји од појединачних интереса.

Једино социјалистичко друштво може најпотпуније задовољити ове личне интересе. Штавише, само социјалистичко друштво може чврсто заштитити интересе појединца. У том смислу не постоји непомирљив контраст између индивидуализма и социјализма. Али, можемо ли да негирамо разлику између класа, између власничке класе, капиталистичке класе, и трудбеничке класе, пролетерске класе? С једне стране имамо власничку класу која поседује банке, фабрике, руднике, транспорт, плантаже у колонијама. Ови људи не виде ништа изван сопственог интереса, своје тежње за профитом. Они не подлежу вољи колектива већ настоје да потчине колектив својој вољи. Са друге стране имамо класу сиромашних, експлоатисану класу, која не поседује ни фабрике ни радње, ни банке, која је приморана да живи од продаје своје радне снаге капиталистима и која нема прилику да задовољи своје најелементарније потребе.

Како се такви супротни интереси и тежње могу помирити? Колико је мени познато, Рузвелт није успео да пронађе начин да помири ове интересе. А то је и немогуће, као што је показало искуство. Узгред, ви познајете ситуацију у САД боље него ја, јер ја никада нисам био тамо и пратим америчке односе углавном из литературе. Али имам неког искуства у борби за социјализам, и то искуство ми говори да ако Рузвелт заиста покуша да задовољи интересе пролетерске класе на рачун капиталистичке класе, ови ће поставити другог председника уместо њега. Капиталисти ће рећи: председници долазе и пролазе, али ми остајемо; ако овај председник не штити наше интересе, наћи ћемо другог. Чиме председник може да се супротстави вољи капиталистичке класе?

Велс: Не слажем се са овом поједностављеном класификацијом човечанства на сиромашне и богате. Наравно да постоји категорија људи који само иду за профитом. Али зар се ти људи не доживљавају као сметња на западу исто колико и овде? Зар на западу нема многих којима профит није коначни циљ, који имају извесно богатство, који желе да уложе и стекну профит од тог улагања, али који то не гледају као главни циљ? По мом мишљењу постоји велика класа људи који признају да је данашњи систем неодржив и којима је намењена велика улога у будућем капиталистичком друштву.

У последњих неколико година доста сам се бавио и размишљао о потреби вођења пропаганде у корист социјализма и космополитизма међу широким круговима инжењера, пилота, војних стручњака, итд. Бесмислено је прилазити овим круговима двостраном пропагандом класног рата. Ови људи разумеју стање у свету. Они разумеју да се ради о потпуној пометњи, али ваш једноставни антагонизам класног рата сматрају бесмисленим.

Стаљин: Не слажете се поједностављеном класификацијом на богате и сиромашне. Наравно да постоји средњи слој, постоји техничка интелигенција коју сте поменули, међу којом има веома добрих и честитих људи. Међу њима има и непоштени и покварених људи, међу њима има свакаквих људи. Али изнад свега, човечанство се дели на богате и сиромашне, на поседнике и експлоатисане – а изузети себе из ове основне поделе антагонизма између сиромашних и богатих значи изузети се из једне фундаменталне чињенице.

Ја не поричем постојање средњих слојева, који се сврставају уз једну или другу супротстављену класу, или заузимају неутралан или полунеутралан став у овој борби. Али, понављам, изузети себе из ове основне поделе друштва и фундаменталне борбе двеју главних класа значи игнорисати чињенице. Борба траје и трајаће. А исход ће одредити пролетерска класа – радничка класа.

Велс: Али зар нема много људи који нису сиромашни али који раде, и то продуктивно?

Стаљин: Наравно, постоје мали земљопоседници, занатлије, мали трговци, али о судбини земље не одлучују ови људи, већ радничке масе, које производе све оно што је друштву неопходно.

Велс: Али има разних капиталиста. Постоје капиталисти који мисле само на профит, на богаћење; али има и оних који су спремни да се жртвују. Узмимо, на пример, старог [Џеј Пи] Моргана. Он је мислио само на профит, био је друштвени паразит, једноставно речено, само је акумулирао богатство. Али погледајмо [Џона Д] Рокфелера. Он је сјајан организатор, дао је пример како организовати испоруку нафте који треба следити.

Или узмимо [Хенрија] Форда. Наравно, Форд је себичан. Али није ли он страствени организатор рационалисане производње од кога вреди учити? Желим да истакнем чињеницу да се у земљама енглеског говорног подручја у последње време став према СССР-у мења. Разлози су пре свега положај Јапана и догађаји у Немачкој. Али постоје и други разлози осим оних који произлазе из међународне политике. Постоји и дубљи разлог, а то је да многи људи препознају чињеницу да се систем заснован на приватном профиту руши. У таквим околностима, чини ми се да не смемо истицати антагонизам између два света, већ треба да тежимо комбиновању свих конструктивних покрета, свих конструктивних снага у једну линију, колико год је могуће. Чини ми се да је моја линија више лева него ваша, г. Стаљин. Мислим да је стари систем ближи крају него што ви мислите.

Стаљин: Када говорим о капиталистима који теже искључиво профиту, искључиво богаћењу, не желим да кажем да су то најбезвреднији људи који нису способни ни за шта друго. Многи од њих несумњиво имају велики организациони таленат, који ни случајно не доводим у питање. Ми Совјети много учимо од капиталиста. И Морган, кога ви тако неповољно оцењујете, био је несумњиво добар, способан организатор. Али ако мислите на људе спремне да реконструишу свет, наравно, нећете их пронаћи у редовима оних који верно служе профитном циљу. Ми и они стојимо на супротним странама.

Поменули сте Форда. Наравно, он је способан производни организатор. Али зар вам није познат његов став према радничкој класи? Зар не знате колико је радника избацио на улицу? Капиталиста је везан за профит и никаква га сила од њега не може отргнути. Капитализам ће бити укинут, али га неће укинути „организатори“ производње или техничка интелигенција, него радничка класа, јер поменути слојеви не играју независну улогу. Инжењер, организатор производње не ради онако како би хтео, него како му се каже, тако да служи интересима својих послодаваца. Наравно, има изузетака, има људи из тог слоја који су се отрезнили од пијанства капитализма. Техничка интелигенција може, под одређеним условима, да направи чуда и пружи велики допринос човечанству. Али може и да направи велику штету.

Ми Совјети имамо доста искуства са техничком интелигенцијом. После Октобарске револуције, један део техничке интелигенције одбио је да учествује у изградњи новог друштва; они су се успротивили овој изградњи и саботирали је. Урадили смо све што смо могли да уведемо техничку интелигенцију у овај посао изградње, покушали смо на све могуће начине. Доста је времена требало да наша техничка интелигенција одлучи да активно помогне новом систему. Данас је најбољи део ове техничке интелигенције у првим редовима градитеља социјалистичког друштва. Са оваквим искуством, ни случајно не потцењујемо ни добре ни лоше стране техничке интелигенције, јер знамо да с једне стране она може да направи штету, док с друге стране може да направи „чуда“.

Наравно, све би било другачије кад би се читава техничка интелигенција могла једним потезом духовно одвојити од капиталистичког света. Али то је утопија. Да ли би се многи из редова техничке интелигенције усудили да се одвоје од буржоаског света и приону на посао реконструкције друштва? Да ли мислите да има много таквих људи, рецимо, у Енглеској или Француској? Нема. Мало је оних који би били спремни да се одвоје од својих послодаваца и почну да реконструишу свет.

Поред тога, можемо ли занемарити чињеницу да је за промену света неопходно имати политичку власт? Чини ми се, господине Велс, да много потцењујете питање политичке власти, да вам она уопште није у видокругу.

Шта могу да учине људи, чак и они са најбољим могућим намерама, ако нису у стању да покрену питање преузимања власти? У најбољем случају могу да помогну класи која преузима власт, али не могу сами да промене свет. То може да учини само велика класа која ће заузети место капиталистичке класе и постати суверени господар попут ове пре ње. Та класа је радничка класа. Наравно, помоћ техничке интелигенције се мора прихватити, а њој се заузврат мора помоћи. Али не сме се мислити да техничка интелигенција може да одигра независну историјску улогу.

Трансформација света је велики, компликован и болан процес. За такав задатак је потребна велика класа. На дуга путовања иду велики бродови.

Велс: Да, али за дуга путовања потребни су капетан и навигатор.

Стаљин: То је тачно, али првенствено је потребан велики брод. Шта је морепловац без брода? Беспослен човек.

Велс: Велики брод је човечанство, а не једна класа.

Стаљин: Ви, господине Велс, очигледно полазите од претпоставке да су сви људи добри. Ја, међутим, не губим из вида да има много покварених људи. Ја не верујем у доброту буржоазије.

Велс: Сећам се ситуације са техничком интелигенцијом од пре неколико деценија. У то време је техничка интелигенција била бројчано мала, али било је много посла и сваки инжењер, техничар и интелектуалац нашао је своју прилику. Зато је техничка интелигенција била најмање револуционарна класа. Сада, међутим, постоји преобиље техничких интелектуалаца и њихов менталитет се знатно изменио. Квалификован човек који раније никада не би слушао револуционарне приче, сада је за њих врло заинтересован.

Недавно сам присуствовао вечери Краљевског друштва – то је наше чувено енглеско научно друштво. Говор председника био је посвећен социјалном планирању и научној контроли. Пре тридесет година, они не би хтели ни да чују то што им данас говорим. Данас, човек на челу Краљевског друштва има револуционарне ставове и инсистира на научној реорганизацији људског друштва. Ваша пропаганда класног рата није држала корак са овим чињеницама. Менталитет се мења.

Стаљин: Да, знам то, и то се може објаснити чињеницом да је капиталистичко друштво сада у ћорсокаку. Капиталисти траже, али не могу да пронађу излаз из тог ћорсокака који неће повредити достојанство ове класе, који ће бити у складу с њеним интересима. Могли би да, у извесној мери, испузе на коленима, али не могу да пронађу излаз који би им омогућио да из ње изађу подигнуте главе, излаз који не би суштински уздрмао интересе капитализма.

То наравно разумеју широки кругови техничке интелигенције. Велики део ове интелигенције почиње да препознаје заједничке црте својих интереса са интересима класе која је у стању да покаже пут из ћорсокака.

Велс: Ако неко зна нешто о револуцијама онда сте то ви, г Стаљин, са практичне стране. Да ли масе икада устају? Није ли позната чињеница да сваку револуцију подиже мањина?

Стаљин: Да би дошло до револуције потребна је предводничка револуционарна мањина, али и најталентованијија, највернија и најенергичнија мањина била би беспомоћна кад не би могла да се ослони макар на пасивну подршку милиона.

Велс: Макар на пасивну? Можда подсвесну?

Стаљин: Делимично и полуинстинкивну и полусвесну, али без подршке милиона и најбоља мањина је немоћна.

Велс: Гледам комунистичку пропаганду на западу, и чини ми се да у данашњим условима ова пропаганда звучи врло старомодно, јер у питању је устаничка пропаганда.

Пропаганда за насилно рушење друштвеног система је у реду када је усмерена против тираније. Али у савременим условима, када систем свакако пропада, требало би ставити акценат на ефикасност, умешност, продуктивност, не на побуну.

Чини ми се да је устанички тон застарео. Комунистичка пропаганда на западу наноси штету конструктивно оријентисаним људима.

Стаљин: Наравно да се стари систем руши, распада. То је тачно. Али такође је тачно да се чине нови напори другим методама, свим средствима, да се овај умирући систем заштити и спаси. Ви извлачите погрешан закључак из правилног постулата. У праву сте када тврдите да се стари систем распада. Али грешите ако мислите да се руши сам од себе. Не, замена једног друштвеног система другим представља компликован и дуготрајан револуционарни процес. То није просто спонтани процес, него борба: то је процес повезан са сукобом класа.

Капитализам трули, али не смемо га поредити са дрветом које је толико иструлело да ће само од себе пасти на земљу. Не, револуција – замена једног друштвеног система другим – одувек је била борба, болна и окрутна борба, борба на живот и смрт. И сваки пут кад су људи новог света дошли на власт морали су да се бране од покушаја старог света да силом обнови стару власт; ови људи новог света увек су морали да буду на опрезу, увек су морали да буду спремни да одбију нападе старог света на нови систем.

Да, у праву сте када кажете да се стари друштвени систем распада, али не распада се сам од себе. Погледајте, на пример, фашизам. Фашизам је реакционарна сила која покушава да сачува стари систем путем насиља. Шта да радите са фашистима? Да расправљате са њима? Да покушате да их убедите? То на њих уопште неће деловати. Комунисти ни најмање не идеализују насилне метода. Али они, комунисти, не дозвољавају да буду затечени, не могу да рачунају да ће се стари свет добровољно повући са сцене, виде да се стари систем насилно брани. Зато комунисти поручују радничкој класи: на насиље одговарајте насиљем, учините све што можете да спречите да се стари умирући поредак сручи на вас, не дозволите да вам стави окове на руке, на руке којима ћете рушити стари систем.

Као што видите, комунисти сматрају да замена једног друштвеног другим није спонтан и миран процес, већ компликован, дуг и насилан процеса. Комунисти не могу да игноришу чињенице.

Велс: Али погледајте шта се сада дешава у капиталистичком свету. Рушење није једноставно, долази до излива реакционарног насиља које се дегенерише у бандитство. Мени се чини када је у питању сукоб са реакционарним и неинтелигентним насиљем, социјалисти се могу позвати на закон, и уместо да полицију виде као непријатеља треба да је подрже у борби против реакционара. Мислим да је бесмислено служити се методама старог устаничког социјализма.

Стаљин: Комунисти се ослањају на богато историјско искуство које нас учи да превазиђене класе не напуштају историјску позорницу добровољно.

Сетимо се историје Енглеске у 17. веку. Зар нису многи говорили да се стари друштвени систем распада? Али зар ипак није био неопходан један Кромвел да га угуши силом?

Велс: Кромвел је поступао на основу устава и у име уставног поретка.

Стаљин: У име устава је прибегао насиљу, одсекао краљу главу, распустио парламент, похапсио и побио друге!

Или узмимо пример из наше историје. Зар није дуго било јасно да се царски систем распада, да се руши? Али колико крви је морао бити проливено да би се срушио?

А шта је са Октобарском револуцијом? Зар нису многи знали да једино ми, бољшевици, указујемо на једини прави пут? Зар није било јасно да се руски капитализам распао? Али ви знате колико је снажан био отпор, колико је крви морало да се пролије да би се Октобарска револуција одбранила од свих њених непријатеља.

Или погледајмо Француску крајем 18. века. Много пре 1789. многима је било јасно колико је трула краљевска власт, феудални систем. Али народни устанак, сукоб класа, није се могао избећи. Зашто? Зато што су класе које морају да сиђу са историјске позорнице последње које схватају да је њихова улога је завршена. Немогуће их је у то убедити. Они мисле да се пукотине на распаднутим зидовима старог поретка могу поправити и спасити.

Зато умируће класе оружја посежу за оружјем и прибегавају свим средствима да сачувају свој владајући положај.

Велс: Али зар на челу велике Француске револуције није било неколико правника?

Стаљин: Не поричем улогу интелигенције у револуционарним покретима. Да ли је велика Француска револуција била правничка а не народна револуција, која је победила подижући огромне народне масе против феудализма и заговарајући интересе трећег сталежа? И да ли су правници међу вођама велике Француске револуције поступали у складу са законима старог поретка? Зар нису увели нови, буржоаско-револуционарни закон?

Богато историјско искуство нас учи да се досад ниједна класа није добровољно склонила с пута другој класи. Не постоји такав историјски преседан. Комунисти су научили ову историјску лекцију. Комунисти би поздравили добровољни одлазак буржоазије. Али такав след догађаја није вероватан, томе нас учи искуство. Зато комунисти желе да буду спремни на најгоре и позивају радничку класу да буде на опрезу, да буде спремна за битку.

Коме треба командир који успављује будност своје војске, командир који не разуме да се непријатељ неће предати, него да се мора згазити? Бити такав командир значи лагати, издати радничку класу. Зато мислим да је оно што вама изгледа старомодно у ствари мера револуционарне пробитачности за радничку класу.

Велс: Ја не поричем да сила мора да се примени, али мислим да облици борбе треба што је могуће више да користе могућности које нуде постојећи закони, који се морају бранити од реакционарних напада. Нема потребе да се растура стари систем, јер он сам себе као такав довољно разграђује. Зато ми се чини да је устанак против старог поретка, против закона, застарео, старомодан. Узгред, преувеличавам како бисмо што јасније дошли до истине. Могу да формулишем свој став на следећи начин: прво, ја сам за ред; друго, нападам садашњи систем јер не може да обезбеди ред; треће, мислим да ће пропагирање класног рата можда од социјализма удаљити управо оне образоване људе који су социјализму потребни.

Стаљин: Како би се постигао велики циљ, значајан друштвени циљ, мора да постоји главна снага, бедем, револуционарна класа. Затим је неопходно организовати помоћну силу за ову главну снагу; у овом случају та помоћна сила је партија, којој припадају најбоље снаге интелигенције. Сада сте поменули „образоване људе“. Али на које сте образоване људе мислили? Зар није било довољно образованих људи на страни старог поретка у Енглеској у 17. веку, у Француској крајем 18. века, а у Русији у доба Октобарске револуције? У служби старог поретка било је много врло образованих људи који су бранили стари поредак, који се противе новом поретку.

Образовање је оруђе, а о његовој употреби одлучују они у чијем се рукама образовање налази, по томе против кога ће га употребити. Наравно, пролетаријату, социјализму, потребни су образовани људи. Јасно је да глупаци не могу да помогну пролетаријату у борби за социјализам, у изградњи новог друштва.

Ја не потцењује улогу интелигенције: напротив, ја је истичем. Међутим, питање је о којој интелигенцији говоримо? Пошто постоје различите врсте интелигенције.

Велс: Нема револуције без радикалне промене у образовног система. Довољно је да наведем два примера – пример Вајмарске републике, која није ни пипнула стари образовни систем и стога никада постала република, и пример британске Лабуристичке партије, којој је недостајала одлучност да инсистира на радикалним променама образовног система.

Стаљин: То је тачно запажање. Дозволите ми да одговорим на ваша три аргумента. Прво, главно за револуцију је да постоји друштвени бедем. Овај бедем револуције је радничка класа.

Друго, потребна је помоћна снага, коју комунисти зову Партија. Партији припадају интелигентни радници и они елементи техничке интелигенције који су уско повезани са радничком класом. Интелигенција може бити јака само ако се помеша са радничком класом. Ако се противи радничкој класи постаје ништавна.

Треће, политичка власт је потребна као полуга промене. Нова политичка власт ствара нове законе, нови поредак, и то је револуционарни поредак.

Ја се не залажем за било какав ред. Залажем се за ред који одговара интересима радничке класе. Међутим, ако се неки закони старог поретка могу ставити у службу борбе за нови поредак, старе законе треба искористити.
И на крају, грешите ако мислите да су комунисти очарани насиљем. Они би били врло срећни да се одрекну насилних метода кад би владајућа класа пристала да се уклони пред радничком класом. Али историјско искуство не иде у прилог таквој претпоставци.

Велс: Забележен је, међутим, један случај у историји Енглеске да је једна класа добровољно предала власт другој класи. У периоду између 1830. и 1870. аристократија, чији је утицај још увек био значајан крајем осамнаестог века, добровољно је, без озбиљне борбе, предала власт буржоазији, која служи као сентиментална подршка монархији. Након тога, овај трансфер власти довео је до успостављања владавине финансијске олигархије.

Стаљин: Али ви сте неприметно прешли са питања револуције на питање реформе. То није иста ствар. Зар не мислите да су чартисти одиграли велику улогу у реформама у Енглеској у 19. веку?

Велс: Чартисти су урадио врло мало и нестали без трага.

Стаљин: Не слажем се са вама. Чартисти и штрајкачки покрет који су они организовали одиграли су велику улогу: присилили су владајућу класу на читав низ уступака у погледу бирачког права, у погледу укидања такозваних „трулих општина“ и у вези са неким тачкама „Повеље“. Чартизам је одиграо немалу историјску улогу и приморао део владајуће класе на одређене уступке, реформе, како би избегла велике потресе. Генерално, мора се рећи да су се међу свим владајућим класама, владајуће класе Енглеске, и аристократија и буржоазија, показале као најпаметније, најфлексибилније са становишта својих класних интереса, са становишта одржавања своје власти.

Узмите на пример, у савременој историји, генерални штрајк у Енглеској 1926. Прва ствар коју би свака друга буржоазија урадила у том случају, када је генерални савет синдиката позвао на штрајк, била би да похапси синдикалне вође. Британска буржоазија није то урадила, него је мудро поступила са становишта сопствених интереса. Не могу да замислим да такву флексибилну стратегију употреби буржоазија у Сједињеним Америчким Државама, Немачкој или Француској. Како би одржала своју владавину, британска владајућа класа начинила је мале уступке, реформе. Али је погрешно мислити да су ове реформе биле револуционарне.

Велс: Имате боље мишљење о владајућој класи моје земље него ја. Али има ли велике разлике између мале револуције и велике реформе? Зар реформа није мала револуција?

Стаљин: Захваљујући притиску одоздо, притиску маса, буржоазија може понекад да пристане на одређене парцијалне реформе, задржавајући основу постојећег друштвено-економског система. Чинећи то, она рачуна да су ови уступци неопходни за очување њене класне владавина. Ово је суштина реформе. Револуција, међутим, значи пренос власти са једне класе на другу. Зато је немогуће описати било какву реформу као револуцију.

Велс: Веома сам вам захвалан на овом разговору, који ми је много значио. Објашњавајући ми неке ствари, вероватно сте се подсетили како је изгледало објашњавати основе социјализма у илегалним кружоцима пре револуције. У овом тренутку постоје само две особе чије мшљење, чију сваку реч, слушају милиони – ви и Рузвелт. Други могу да попују колико хоће, то што они говоре никад се неће штампати или слушати.

Још увек не могу да оценим оно што је урађено у вашој земљи, стигао сам тек јуче. Али већ сам видео весела лица здравих људи и знам да се овде ради нешто веома значајно. Разлика у односу на 1920. је запрепашћујућа.

Стаљин: Много је више могло да се уради да смо ми бољшевици били паметнији.

Велс: Не, него да су људи били паметнији. Било би добро измислити петогодишњи план за реконструкцију људског мозга, којем очигледно недостају многе ствари неопходне за савршен друштвени поредак. [Смех]

Стаљин: Зар не намеравате да останете на Конгресу Савеза совјетских књижевника?

Велс: Нажалост, чека ме много обавеза и у СССР-у могу да останем само недељу дана. Дошао сам да вас видим и веома сам задовољан нашим разговором. Али намеравам да разговарају са совјетским писцима о њиховом повезивању са ПЕН клубом. Организација је још увек слаба, али има огранке у многим земљама, и што је још важније говори њених чланове се свуда преносе у штампи. Она инсистира на слободном изражавању мишљења – чак и опозиционог мишљења. Надам се ћу о томе успети да разговарам са Горким. Не знам да ли сте ви још увек спремни за толике слободе…

Стаљин: Ми бољшевици то зовемо „самокритиком“. Она се често користи у СССР-у. Ако могу нешто да учиним да вам помогнем, биће ми драго.
 
The New Statesman, 18.04.2014.

Превео Ивица Павловић

Peščanik.net, 03.05.2014.

Мишел Уелбек, ЕУТАНАЗИЈА

„Прави разлог за еутаназију у томе је што ми, заправо, не подносимо старе, не желимо чак ни да знамо да они постоје, зато их пакујемо на специјализована места, далеко од погледа осталих људи. Скоро сви људи данас сматрају да вредност једног људског бића опада упоредо с растом броја његових година; да је живот младог човека, детата још више, много, много вреднији од живота једне изразито старе особе; претпостављам да ћете се и у вези тога сложити са мном?“
„Да, слажем се потпуно“.
„Е, добро, то је један тотални преокрет, радикална антрополошка мутација. Наравно, како проценат старих у општој популацији не престаје да расте, и околности су прилично несрећне. Али има ту још једна ствар, много озбиљнија…“ Он опет заћута, па је размишљао још једно два минута.
„У свим претходним цивилизацијама“, рече коначно, „оно што је одређивало поштовање, то јест дивљење које је један човек код других могао изазвати, оно на основу чега се могла проценити његова вредност, био је начин на који се он понашао током целог свог живота; чак је и буржоаска част темељена била на поверењу, па макар то била и привремена категорија; да би се та част стекла, потребно је било читав век проживети часно. Кад сматрамо да је живот једног детета вреднији – иако никако не знамо и не можемо знати шта ће од тог детета постати, да ли ће бити паметно или глупо, да ли ће бити геније, злочинац или светац – ми заправо поричемо сваку вредност онога што у животу радимо. Наша херојска или великодушна дела, све оно што смо успели да постигнемо, наша остварења, наша достигнућа, ништа од тога нема више никакву вредност у очима света – а сасвим мало времена треба да сваку вредност изгуби и у нашим сопственим очима. Себи и другима тако ускраћујемо сваку мотивацију и сваки смисао живота; управо то и јесте оно што се назива нихилизмом. Одузети сваку вредност прошлости, садашњости у корист будућност, одузети сваку вредност ономе што је стварно да бисмо му претпоставили виртуелност смештену у неодређену будућност – то су симптоми европског нихилизма, и то кудикамо пресуднији од оних на које је Ниче могао да укаже – на крају крајева, сад би већ требало говорити о западном нихилизму, то јест модерном нихилизму, нисам сигуран да ће и средњорочно тога бити поштеђене азијске земље. Истина је да Ниче није могао да препозна феномен који се испољио много после његове смрти. Тако да ја, значи, у ствари нисам хришћанин; склон сам чак да мислим како је с хришћанством све то и почело, та тенденција да се помиримо са светом у датом тренутку, колико год тај свет неподношљив био, а у ишчекивању спаситеља и некакве хипотетичке будућности; прагрех хришћанства је, у мојим очима, нада.“

Мишел Уелбек, ПОНИШТЕНО, Booka, Београд, 2023.
Превео: Владимир Д. Јанковић